Dok smo šetali Sarajevom, vidio sam stariju ženu kako čuči kraj ograde te sendvičem hrani mršavog i izgladnjelog psa.

Prišao sam joj te je upitao: „Zašto hranite psa kad ih toliko mnogo gladnih i žednih hoda ulicama Sarajeva?”

Žena se okrenula i zaprepašteno me pogledala: „Da bi živio!” Otkinula je još jedan komadić sendviča i pružila ga psu.

„U redu”, rekao sam, „ali tu je vrlo mnogo gladnih i napuštenih pasa i nemoguće ih je sve nahraniti. To neće ništa promijeniti.”

Žena je psu pružila posljednji komadić sendviča te mi rekla: „Vidi koliko se mnogo za njega promijenilo!”